O Velji

Velja-Bugarin

 

 

 

 

Velibor - Velja Bugarin je rođen 1951. godine u Kovinu. Diplomirao na Ekonomskom fakultetu 1975. godine. Slikanjem se bavi oko 50 godina. Do sada je više od 60 puta samostalno izlagao svoja dela kao i na više stotina kolektivnih postavki. Redovni je učesnik mnogobrojnih likovnih kolonija i humanitarnih akcija umetnika. Organizator je i rukovodilac poznate likovne kolonije Naftagas-a koja se godinama održavala u Bečićima. Živi i radi u Novom Sadu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nikola Kusovac: LIKOVNA KOLONIJA "ZVORNIK 2011"

 

 

Pun energije i još osvedočeno dobar organizator, ostrašćeni slikar  Velibor Velja Bugarin radi obično više društveno-korisnih poslova uporedo. Međutim, organizovanje umetničkih kolonija i učešće u njihovom radu mu je posebno blisko. Tako, u inspirativnom druženju, nastaju i njegove na poetici realizma čvrsto utemeljene slike. Siguran kao crtač, majstor slikanja materije, posebno kada obrađuje predele, na način kako je to učinio radeći u Likovnoj koloniji "Zvornik 2011", on postiže najviše.

 

Nikola Kusovac, istoričar umetnosti 

 
 
 
 
Dušan Milovanović: RASKOŠNI PRIZORI VELJE BUGARINA

 

 

Velibor Velja Bugarin, najubedljiviji je slikar mrtvih priroda na srpskom prostoru danas, znatiželjni autor koji veoma ozbiljno zalazi i u mnoštvo drugih tema. Njegove slike, velikih formata kao da su doplovile iz nekog starijeg vremena da nas podsete, obraduju, upute, navedu na razmišljanje i po mogućnosti „vrate kući“. Klasično koncipovane, vituozno realizovane s lepom dozo autorskem  „vrlinske prašine“ koja je data samo nekima; one uzbuđuju, omile na prvi pogled i začas steknu novog vlasnika. U malobrojnom jatu srpskih slikar koji se bave ovom prilično zanemarenom temom, naš autor zaista vraća dostojanstvo dragocenom žanru. Budući borac i čovek koji ne odustaje već dugo istrajava na sopstvenom ali i urvina prepunom putu srpskog savremenog slikarstva.

Veoma razgranata, ali plemenito kultivisana i delikatno pripitomljena interesovanja vrlog umetnika uzbudljiva su do te mere i toliko retka na srpskoj umetničkoj sceni da se jednostavno moramo pomoliti da ga nikakone napušta duh istraživača, već da što šire zalazi u svet neispitani, ne bi li nam oči i srca radovao sve novim, raskošnijim i lepšim prizorima.

Koherentno i veoma razgranato slikarstvo Velje Bugarina u postpunosti nas je ubedilo da imamo posla s doslednim autorom što stameno brodi izabranim putem, ma šta drugi o tome mislili. Istovermeno on dokazuje da u blagoslovenoj, preobilnoj i neizmernoj Božjoj bašti ima mesta za sve dobronamerne i prilježne koji poslu pristupaju čista srca i hleb svagdašnji zaslužuju u znoju lica svog. Mnogobrojne vrline, od kojih smo nabrojali tek po neku, krase ovog blagog i duševnog, rođenog Banaćanina, rasnog Srbina i svakako-građanina sveta. Njegova paleta i kičice, ubeđeni smo, radovaće nas obilato i dugo. Nek je na vjeki!

 

U Beogradu, 03.avgust 2011. Godine

Dušan Milovanović

 
 
 
 
 
Raša Perić: PEJZAŽ KOJI DIŠE I ŽIVA MRTVA PRIRODA
 
Slika sveta, slikareva duša!
 
Kada se nađemo u izložbenom prostoru bilo koje Likovne galerije sa delima ponuđenim na uvid i sud, mi već svojim prvim sveobuhvatnim poglednom uočavamo autorove inspiracije, motive i teme... a preko njih otkrivamo i njegovu samosvojnost i  prepoznatljivost, pa čak i duhovnost i duševnost.
Tako i sada, pred delima Velibora Bugarina, slikara iz Novog Sada, jasno nam je da smo ponajviše u pejzažu ili sa mrtvom prirodom.
I jedno i drugo je slikano realistički, skoro fotografski... sa naglašavanjem detalja i atmosfere.
U ovom veku koji se često, s razlogom naziva vek izopačenja, jer se u slikarastvu čovekov lik razara i nagrađuje, i u književnosti čovekova duša mrači i demonizuje, a u stvarnom životu, na žalost, i jedno i drugo, - Velibor Bugarin izbegava taj ponor estetskog i moralnog sunovrata i predočava nam nevino - romantičarski lepotu prirode i njene godišnje, svedobne darove.
Kada nam nudi poznate ili nepoznate pejzaže, on nas ne dovodi pred njih kao pasivne posmatrače, već nas postupno, takoreći svakim trepetom našeg oka, uvodi u njih, kao njihove žitelje.
Dakle, mi bivamo u središtu slike!
Možda stoga Velibor Bugarin na svoja platna retko stavlja ljudski lik – kao da on može poremetiti uramljenu harmoniju i krasotu bogomdane prirode, ali – čoveka tu ima: njegov duh je u hramu ili zamku, a trag na kućnom pragu ili lestvama.
Tu je i njegova bista i njegov kip. 
Svi vidokruzi Velibora Bugarina često su uslikani duplim, nebno-vodenim ogledalom i te svetline i senke, obrisi i oblesci, drže našu pažnju. 
To su predeli koji dišu!
Dišu prolećnim razvigorom, letnjom jarom, jesenjom sumaglicom i zimskom belinom. Mi osećamo taj nama nasušno potreban dah.
Minemo li ove predele – već smo pred iznedrenom prirodom: pred žutim bundevama, šarenim tikvama, lubenicama, dinjama, grozdovima... i jabukama rumenim, darovnim.
I pred cvetnim vazama.
Tu je i suncokret, taj, pesnički rečeno, narcis sa polja – Sunčev dvojnik!
Sve to svojom likovnom vernošću mami: jabuk traži dodir, cveće nudi miris.
To je živa mrtva priroda. Zemni berićet.
Ali, tu je i nebeska svetlost, hrišćanska: Njeni simboli: božićni badnjak, slama, orasi u njoj, svećnjak sa svećom, pričesno vino i naforni hleb. Osećamo mu miomiris, praznički. Posle Boška Petrovića, slikara sa Petrovaradinske tvrđave, i Jeremije, slikara iz Sremskih Pećinaca, i drugih koji su se stvaralački bavili, i bave, hlebom, sada im se i Velibor Bugarin dostojno, srodnički, pridružuje i uznosi koljivo i slavski kolač. 
Sve ovo, dato raskošnim bojama i skladnim kompozicijama, slike Velibora Bugarina čini bogatim.
Pogledajmo. 
Raša Perić

 
 

 
Ilija Marković: VELJA JABUKA
 
 
Znamo da kuvari najbolje znaju ukus naroda i da se o ukusima ne raspravlja dok vam ne zaprže čorbu. Prema tome, narodu je stalo do istine. Dalje ni makac. Treba mu reći pravu istinu, a ne kako je. Ništa nije kako je.
Istina je bila najjače oružje do pojave pokretnih slika – televizije. Ko veruje svoji očima, sklon je i drugim porocima. Baš zato, dok se ne montira materijal, gledate zvaničnu verziju događaja. Bio sam na mestu događaja. Ništa se nije desilo.
Kad god odlučite da naslikate stvarnost, model se pomeri. Udesno. Da nije tako ne bismo demantovali stvarnost: lepši smo na slici nego u prirodi. Lepši na prvi no na drugi pogled. Na prvi pogled jedanaest, na drugi pet do dvanaest. 
Završio sam likovnu akademiju, pa sada mogu da se slikam. Pardon, završio sam ekonomski fakultet, pa može da se slika. Na slikama Velibora Bugarina Velje mrtva priroda je sjajna, životna. Reanimacija je uspela: jabuke teku potocima; kada vidi koliko ga cene, suncokret okreće glavu na drugu stranu;naša potrošačka korpa ispletena je od pruća žalosne vrbe
     - Veljina je puna (berićetna); otkad je pukla tikva, grickamo semenke
     - njegova je cela; cveće miriše divno, ali naivno – na slikama prirodno; 
ko je prva violina, a ko prva truba, zna se – odsvirali su svoje; vreme je stalo između klepsidra i šipka (kakva slučajnost?) – da biste pročitali knjigu starostavnu. Pismeni čitaju red po red, polupismeni između. 
Ako umetnost ne zna granice, ni Velja ne zna za zamor materijala. Po logici stvari, ali ne i po logici ljudi. S jedne strane, mnoge stvari su na dohvat ruke, dovoljno je samo saviti kičmu, s druge – uz drvo koje raste uspravno teško se uspeti.
Velibor je priča za sebe, za nas, za vas, za one koji ga znaju i ne znaju, prepoznaju po platnima. Kada su svi na liniji, linija se ne vidi. Da li zato što se linija izvlači, što je duga premazana svim bojama ili što Velja doliva ulje na platno?! Ako je rezultat ispod, Velja je iznad linije, skice, crteža, boje, slike. Zamišlja ono što vidi, što sanja, što ga okupira (okupacija u stotine slika). Slika mu titra pre očima, u vijugama. Dok je u umetničkom grču, bije svakim damarom. Dok se ne ostvari. Bez obzira na to što se davno ostvario!
Miloš Vojinović je mogao da pogodi kroz prsten jabuke. Bugarin pogađa jabukama u srce, dušu. Jabuka je simbol zdravlja, eliksir. Ni dana bez rajskog voća. Koliko je voće sjajno i verno, najbolje je pokazala Veljina unuka – kada je pokušala da zagrize jabuku na platnu. To je najveća ocena najboljeg kritičara.
Drugi imaju druge vrednosti, Velja je jedan. Velja za dvojicu: em je Bugarin, em Srbin. U svako slučaju – in. 
 
Građanski list
četvrtak, 18.06.2009. godine                                                            
    Ilija Marković, satiričar
 
 
 
Zoran Slavić: SLIKE OZARENE PERFEKCIJE
 
 
Slikarstvo Velibora Bugarina ima, sticajem okolnosti, neobičan ugao u novosadskom i vojvođanskom slikarstvu. Ono je specifično pre svega zbog svoje dosledne figurativnosti, ali i skoro klasicističke perfekcije koja je vidljiva na svim platnima ovog izuzetno nadarenog samouka. To je odsustvo akademskog iskustva, međutim, Bugarinu kao da nije ni malo zasmetalo jer studioznost s kojom on pristupa svakom motivu i svakoj slici otklanja sve moguće zamke nekompetentnosti. Na njegovim slikama faktor vremena je vidljiv, i jer se ono superiorno reflektuje u kvalitet ulja koja mu izlaze iz slikarske radionice. U mreži Bugarinovih likovnih poslova koje on obavlja na svakom platnu, precizno, dosledno i vešto, nalaze se svi neophodni darovi koje sama priroda stvaralaštva zahteva. I zbog toga je njegov likovni izraz prepoznatljiv: svako njegovo delo je do detalja dovršeno, harmonski izbrušeno i dopadljivo. Ovaj slikar je svestan u potpunosti opasnosti koju nosi sa sobom takozvana lepa slika, ali mu put i metod kojima do nje stiže, tehnološki i autorski, obezbeđuje da izbegne zamke populizma, a istovremeno ostane dosledan svom principu da likovno delo ne može opstati bez pozitivne energije onih koji ga gledaju i kupuju.
Velibor Bugarin je takođe jednim delom i slikar građanske provincije i kada su u pitanju motivi, boje, rafinman. Duh smirenosti, kontemplacije, zaustavljenog vremena traje, na njegovim uljima i ta diskretna literalizacija likovnog materijala samo obogaćuje Bugarinova dela. 
Enterijeri bogati polutonovima, cveće, konji, bundeve, predmeti upotrebnog i simboličkog karaktera, crvene jabuke u misiji obnovljenog života, svi dobro nacrtani i islikani, svet su ovog slikara čije teme i poetika ostaju često mimo važećeg toka likovnog izraza u nas, ali svojim reprezentativnim uzorcima Velibor Bugarin nedvosmisleno spada u bolji deo onog što se stvara u Novom Sadu i Vojvodini. 
Ova izložba u mnogome to i dokazje. Razgledajmo je zato i ne stidimo se što je razumemo i što nam se dopada. 
 
Zoran Slavić
 
 
Božidar Bošković
 
 
Velibor je verni stručnjak svoga posla gde se traži pragmatičnost i racionalnost, ali ono jezgro duhovnosti je našlo pitomo i plodno tlo u skrovitom kutku njegovog bića i othranjivano maštom i violentnošću, rascvetalo se u raskošni vrt koji nudi užitak i osveženje svakom pokloniku lepote. 
Taj dualizam njegovog EGA nije kobna podela na dobro i zlo već samo udvostručena vrlina – dvojni princip čulnosti (mašte) i razuma.
Oko, taj čudesni instrument, ta luka vodilja ne može ostati ravnodušna pred bogatstvom otkrivenih tajni, koje priroda ljubomorno čuva. Stvaralački metje koji vaskrsava tu tajnu pokazuje da je Velibor ovladao zanatom koji je bitan da ne degradira sav onaj duhovni i kreativni napor koji je očigledan ne samo u raznovrsnosti i bogatstvu motiva već i u krajnom ishodištu, u slici. 
Analizu i vivisekciju njegovog stvaralaštva prepustiću onima ''sa strane'', jer kada govorim o slikarstvu uvek se pomolim za oproštaj, pošto te porođajne muke i radosti i sam iskušavam.
Vojnik stegonoša daje život, ne zbog parčeta obojenog platna koje se vijori iznad njegove glave, već zbog patriotizma, ljubavi i časti koje ono simbolizuje.
Takav časni stegonoša svoje umetnosti je Velibor – Velja Bugarin.
Otvoreni su putevi kojima sve intime i tajne pronađu svoje utočište, pa nije nemoguće da će se i Velja jednog dana obresti na ostrvima južnih mora i naći svoje ''Tahićanke'' – svetice ozarenih i jarkih boja, svoje muze. 
U ime tog čistog ekstrata ljubavi i umeća, mi treba da se radujemo, bar ja to činim, bez onog licemernog i kurtoaznog naklona koji se često teatralno izvodi prilikom ovakvih svečanosti.  
 
U Novom Sadu, 17. 09. 1996. godine                                                                                            
  Božidar Bošković
 
 
 
                             Slikar                    
Velja-Bugarin                                                                               
                                 Veliboru Bugarinu
 
Boja je odsjaj duše i zrak iskonskog čina
iz koga dare Božje sad zemnik nama daje
i ta bojanka što nam divotom mami oko
prirode dar je sazdan od kapi biljnog soka
 
i žara srećne ruke koja pra-pejzaž nudi
i ogledalo nebno za reljef našeg lica
Duša – ako nam čedna i vrtom Počela zarna
lepotu mladog sveta nek opet žudno sanja
 
jer ovde san nas gusne u žižu žive slike
Kroti trepavke naše i tajnim zovom vodi
ka sofri punoj zdela sa koljivom i vinom
 
A Sveti Duh treperi ko golub usred hrama
i mazi naše senke dok hodočasno bdiju
i tvore Višnjeg naum delom koje nas glasi
                       
                                               Raša Perić
 
 
 
 
Slikar i dinje                 
               
                                                           po Velji Bugarinu
 
Nije jesen: Tek zašlo leto, još mnogo žutog i sve sazrelo:
Ipak još se kreće: Nebu nikad dosta: Plodovi posle
požara: Tek prva senka
Slikar na sred polja presekao dinju: Miriše zlatno i
sito: Priroda se našminkala: Čeka
Velja-BugarinNož je sklopljen: Prizor je suviše mek  za naoštreni
čelik
 
Seme u saću dinjine slasti zemlje bi da se dohvati: Valja se
nastaviti: Otiče snaga
Seljak na kraj njive priseo: Hleb, luk, slanina: sitan vez
britve: Ni sunce je ne vidi
Slikar se namešta: Gomila dinja, pčele: Dan topao:
Kukuruzi tek u braon krenuli
 
Platno čeka, dinja se rasečena čudu okreće: Hoće li:
Slikar po bojama pribira: Zar samo sa dve-tri: Sve
utišano: Sunce ispeglalo razlike: Dal' da prihvati zalogaj 
slanine: Možda će inspiracija: Seljak ga hrabri: Ništa se 
ne mora: Al' kako sad dinji zrelost da joj zaustavi
 
Spas stigne iznenada: Konj u trku: Sa samog horizonta siđe:
Mrkov sav od snage: Pena ga ovenčala: Seljak ga pozna:
Salašarski ajgir: Slikar se ohrabri: Još je dan: Uzme 
crnu boju: Povuče prvi potez: Zgrabi nebo od zemlje:
Zagrize komad dinje: Pomiluje konja: I sve krene
 
                                                                  Zoran Slavić